Nasmešite se, posmatra vas Veliki brat!

Nakon što se Americi desio 11. septembar 2001. godine, Džordž Buš je u Kongresu rekao: „Oni mrze našu slobodu”. I u ime odbrane te slobode, nastradale su građanske slobode.

U mnogim zemljama vlasti su blagoslovile neosnovana hapšenja, duge pritvore bez suđenja, čak i mučenja. Pojačana je propaganda o opštoj bezbednosti i poverenju Velikom bratu. Niču video-nadzori, uvode se dokumenta sa biometrijskim podacima, a široke narodne mase provode dane ispred savremenog ognjišta- televizijskog aparata, duhom utopljeni u kvizove, eksperimentalne životne situacije („reality show”) i romantične sage.

Kakva je atmosfera u vezi sa tim temama u srpskoj blogosferi, bio je predmet današnjeg istraživanja u Školi veb-novinarstva.

Gordana smatra da “sredstva masovnih komunikacija, mas-mediji, koji su u rukama centara moći, nastoje da ostvare homogenizaciju misli i akcija, da kanališu energiju pojedinaca ka svojim ciljevima, odnosno ostvarivanju svoje vlasti. Tako se pod vidom i plaštom ljudskih sloboda i prava, ostvaruje vladavina neslobode, nedemokratije i tiranije.”

Da li postavljanje video kamera na javnim mestima ugrožava privatnost građana? Goran Aničić je ukazao da je postavljanjem kamera u školska dvorišta “Novi Sad na mala vrata dobio veoma savremen video-nadzorni sistem zasnovan na IP tehnologiji.”

Pojava biometrijskih dokumenata u Srbiji vredna je pažnje. Kako to da se mogu birati lične karte sa ili bez čipa, a pasoši su obavezno sa čipom? Da li je građane Srbije neko o tome nešto pitao? Ako nije, zašto se nisu izborili da budu pitani, pa sve i da izgaraju od želje da budu čipovani? Jer, imaju pravo na izbor.

Marko kaže:”Navodno, biometrijski pasoši su uslov za bezvizni režim za građane Srbije. Vlada Nemačke odustala je pod pritiskom javnosti od uzimanja biometrijskih podataka građana za novu ličnu kartu. I šta ćemo sada? Sad su Nemci ludi, je l’ tako? Naravno da nisu, njima se može, oni šta god da urade dobri su, ali ludi Srbi kad neće lične karte sa čipom, onda su zaostali, zatucani nacionalisti, neprijatelji progresa.”

Gradonačelnik navodi da možda zaista ima nečega u svemu što mi sada, iz ove vremenske perspektive, ne možemo uočiti.

Praktičan problem javlja se kada se suočimo sa činjenicom da sledi zamena dokumenata svih građana Srbije, a da je pritom većina službenika u administraciji neoperativna u upotrebi računara. Na to podseća Noctua4u: “Krajnji korisnici, koji rade na šalterima državnih institucija su, 99% njih, kompjuterski N E P I S M E N I! Ovo govorim na osnovu ličnog iskustva i rada sa i na raznim šalterima.”

Poduhvat, samo predaje potrebnih dokumenata, iziskuje prilično mnogo vremena. Aleksandar Urošević opisuje da je “Prvog dana “faza 1″ operacije “biometrijski pasoš” uspešno obavljena u roku od dva sata i tridesetak minuta”, a Vesić dodaje “I nije kriva administracija - bezobrazno sam “špijunirao” tetu koja je obrađivala papire koje sam doneo - ona je unosila podatke brzinom kojoj su joj dve aplikacije (jedna desktop, jedna veb) dozvoljavale. A te aplikacije - to je horor nad hororima - retko gde sam video tako spore i neefikasne aplikacije; kao da nisu prošle ni osnovni proces testiranja.”

Kako je došlo do toga da ipak biramo lične karte, podsećaju Imam te u feedu: “Najznačajnije proteste o uvođenju biometrijskih ličnih karata sproveli su u javnost crkveni ljudi iz Žičke eparhije i Aleksandar Pavić. Akcija obaveštavanja javnosti da nikakva vlada nema prava da nas žigoše putem elektronskih ličnih karti i da se tako meša u naše privatne živote vođena je na raznim tribinama. Sve to rezultiralo kampanjom skupljanja potpisa na peticiji koja je upućena vladi protiv ovog zakona, što je doprinelo da je Vlada Srbije 20. januara 2007. godine donela uredbu o dobrovoljnosti ugradnje mikročipa u ličnoj karti.”

Đakon Oliver Subotić primećuje da “informacione tehnologije u kontekstu njihove svakodnevne upotrebe od strane savremenog čoveka definitivno nose neke pozitivne i negativne efekte. Propagandisti biometrijskih dokumenata u Srbiji kao jedan od glavnih argumenata navode povećanje bezbednosti podataka. Verovatno ne znaju da je Brus Šnajer (čovek iz čijih udžbenika uče o kriptografiji), još pre dve godine osporio bezbednost podataka biometrijskih pasoša. Ako ništa, to bar govori da je za početak pametno sačekati iskustva drugih zemalja i ne žuriti previše.”

Neka tako bude. Bar sa mikročipovima. Budući da bi trebalo da se zapitamo i za mnoge druge stvari, prema rečima doktora Voislava Vasića, nekadašnjeg direktora Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, da li moramo svoju budućnost da posmatramo u tuđem retrovizoru?