Iako je bilo u pitanju mesto održavanja svečane ceremonije proglašenja festivalskog pobednika, kao i lokacija poslednjih projekcija na ovogodišnjem FEST-u, veliko novobeogradsko zdanje isprva je više ličilo na zatvoreni muzej, nego što je najavljivalo predstojeću svetkovinu.

Tiho noći…

U muzejima, ma koji da su u pitanju, eksponatima društvo prave sveznajući kustosi, a ponekad, ponegde, i znatiželjni posetioci. Osim, naravno, u srpskom slučaju, kada u čuvenim “Noćima muzeja” i staro i mlado nagrne pomalo pomodarski da vidi ono što im je svakodnevno servirano kao na tacni.

Da ne beše sednice Glavnog odbora Demokratske stranke i pulta na kome su deljene akreditacije za isti, hol Sava Centra delovao bi sablasno. Ipak, ljubazne volonterke, uz neizbežna pištanja bezbednosnih aparata koji beleže unošenje metalnih predmeta u zgradu, bili su dovoljne da se posle utiska “noći muzeja“ razdani. Koliko-toliko.

Dva litra Koka-Kole svega 1200 dinara

To nedeljno jutro u Sava Centru odavalo je utisak klasične vikend-zore, sa još uvek pospanim licima prisutnih koji kao da su se i sami pitali šta tu traže. Sa druge strane, hodnici između zatvorenih butika, koji ne rade baš onda kada se očekuje najveća poseta, prkosili su svetskoj ekonomskoj krizi izlozima sa vidno istaknutim cenama artikala. Obične cipele, nešto više od 150 evra. Nešto malo bolje, nešto malo više. Katanci na vratima, međutim, onemogućili su da se gazde prodajnih objekata obogate. Ali, vikend je, i njihovi novčanici imaju dušu.

Da „Seka“ ne utiče na razvoj kompleksa izgrađenog sada već davne 1977. godine govore i podaci sa – šanka. Obična, majušna Koka-Kola košta poštenog nalazača košta svega 150 dinara. Odnosno, taj isti pošteni nalazač koji u klasičnoj prodavnici 2 litre ovog napitka plati 95 dinara, za istu zapreminu čudesne tečnosti u Sava Centru treba da izdvoji 1200 dinara. Odnosno, 12,63 puta više.

Dok sedim za šankom, delimično…

… „šokiran“, mogao bi da bude nastavak ovog teksta, ali i ta reč nije dovoljno jaka za opis doživljaja razgovora između kafe-kuvarice i dežurnog srednjovečnog konobara.

„I, šta ćeš da igraš danas?“, upita gospodin u belom.

„Ma, nemam pojma. Vide li sinoć, Herkules prošao. To je trebalo da gađam u ’vugla’. Ali dobro, danas će da mi dođe Saragosa“, uzvrati kafe-kuvarica čije poznavanje fudbalske scene i sportskih kladionica odaju višedecenijsko iskustvo.

„Imam ja jednog drugara, šef skladišta, taj uzme svaki vikend po 5.000“, odgovori joj kolega, a ni ona mu ne osta dužna: uzdahnu, pripremi jedan jefitni kapućino (160 dinara, minijaturna šoljica) a onda naplati i Koka-Kolu od 150 dinara, dodeljujući mušteriji račun na kome piše: „Koka-Kola: 146 dinara. Limun: 4 dinara“. Jedino što limuna niko nije video u Sava Centru, ali kao da je to pa važno. FEST se zatvara, to je jedino bitno.

Izgubljeno-nađeno

Završnu konferenciju za predstavnike medija pratilo je jedva tridesetak predstavnika „sedme sile“. Zauzeti prisustvom nekoliko poznatih lica iz sveta kinematografije, pripremajući se za izveštavanje sa tako običnog kraja tako velikog događaja, mnogi su „izgubili glave“. Plavuše nisu znale kako da „pokrenu“ pokretne stepenice, iako rade u najvećoj ovdašnjoj medijskoj kući, neke druge su zaboravljale mobilne telefone pokraj pepeljara, a neki treći su zaboravljali da plate svoje račune. Iako se radilo „samo“ o kiselim vodama. Mada, imajući u vidu cenovnik Sava Centra, „samo“ je vrlo diskutabilna reč.

I dok su neki nešto gubili, svesno ili nesvesno, oni što su nagrade dobili pronašli su svoj trenutak sreće. Oni koji su sve to iz prikrajka pratili pronašli su način da sumiraju svoje utiske, pitajući se – da li su i oni nešto izgubili, uludo utrošili. Novac? Vreme?

Mogla bi na kraju ovog zapisa da stoji i čuvena rečenica iz Kjubrikove „Odiseje“ („My God, it’s full of stars!“), ali istinskih zvezda zapravo i nije bilo. Ili su se vešto krile pred naletom maski onih koji su se za zvezde izdavali. FEST, između ostalog, ima i tu čar. Pod filmskim velom tajnovitosti očara okupljene. Iako su njih očarale i cene, i katanci, i redovna kašnjenja publike čak i na značajne projekcije, kao i kafe-kuvarice koje se razumeju u španski fudbal. Možda je zato sasvim dovoljno i “My God!”.

Tzv. “Headline teaser” se odnosi na ono privlačenje čitalaca u kome je najvažnija informacija smeštena u naslov teksta, “summary teaser” se odnosi na početnu rečenicu uvoda kojom se objašnjava suština informacije koja sledi, “Question teaser” ostavlja (ne)odgovoreno pitanje na samom početku obraćanja javnosti, dok “Cliffhanger teaser” služi da “navuče” čitaoca na dalje čitanje, bez da mu odmah otkriva sve bitne detalje, a ponekad i lukavim varkama.

Evo i primera sva četiri tizera, i to na tri teksta. Masnim slovima je označen onaj deo teksta koji bi, u nekom internet glasilu, to predsavljalo tizer. Redom slede “Headline”, “Summary”, “Question” i “Cliffhanger” tizeri:

I

EU i 17 internet servisa poručili: Stop nasilnicima na internetu

Zbog povećanja siledžijskog ponašanja prema mladima na internetu, Evropska unija je odlučila da reaguje.

Na inicijativu EU potpisan je sporazum kojim se 17 internet servisa, među njima i Fejsbuk, Majspejs i Gugl, obavezuju da poboljšaju zaštitu tinejdžera od ovakvih pojava.

Ove internet lokacije ubuduće će svojim korisnicima omogućiti i tzv. “taster za prijavljivanje zlostavljanja”, dok će ubuduće kontakt podaci maloletnika biti dodatno zaštićeni po pitanjima privatnosti.

—–

Povećava se bezbednost na internetu

Evropska unija i 17 velikih internet servisa među kojima su Fejsbuk i Gugl potpisali su sporazum o povećanju zaštite tinejdžera od siledžijskog ponašanja na svetskoj mreži.

Tim sporazumom predviđeno je da najposećenije stranice na vebu ubuduće sadrže i “taster za prijavljivanje zlostavljanja”, dok će kontakt podaci maloletnika biti dodatno zaštićeni po pitanjima privatnosti.

—–

Neophodna veća kontrola

Koliko su, zapravo, deca sigurna na internetu?

Ovim pitanjem bavili su se nadležni organi Evropske unije, koja je zbog primetnog prisustva siledžijskog ponašanja prema mladima na intenetu, potpisala sporazum se 17 internet servisa o povećanju zaštite. Fejsbuk, Majspejs i Gugl i drugi obavezali su se da poboljšaju zaštitu tinejdžera od ovakvih pojava.

Ove internet lokacije ubuduće će svojim korisnicima omogućiti i tzv. “taster za prijavljivanje zlostavljanja”, dok će ubuduće kontakt podaci maloletnika biti dodatno zaštićeni po pitanjima privatnosti.

—–

Samo probaj da budeš internet-siledžija

Ne možete da odolite da uradite nestašnu stvar na internetu? Čuvajte se, jer se kontrola povećava.

Ovo se ponajviše odnosi na one koji se ponašaju siledžijski prema mladima, jer je na inicijativu Evropske unije potpisan sporazum kojim se 17 internet servisa, među njima i Fejsbuk, Majspejs i Gugl, obavezuju da poboljšaju zaštitu tinejdžera od ovakvih pojava.

Ove internet lokacije ubuduće će svojim korisnicima omogućiti i tzv. “taster za prijavljivanje zlostavljanja”, dok će ubuduće kontakt podaci maloletnika biti dodatno zaštićeni po pitanjima privatnosti.

II

Čavezu otvoren put ka doživotnoj vladavini

Posle rezultata referenduma u Venecueli aktuelnom predsedniku Ugu Čavezu otvor je put ka doživotnoj vladavini.

Više od 54 odsto Venecualanaca glasalo je za promenu Ustava kojom je omogućeno svakome da neograničeno puta bude biran za mesto predsednika. Čavezu tako aktuelni mandat, drugi po redu, više nije “sigurno i poslednji” jer će biti u prilici da učestvuje i na izborima zakazanim za 2012. godinu.

—–

Venecuelino “Da!” za Čaveza

Više od 54 odsto Venecualanaca glasalo je za promenu Ustava kojom je omogućeno svakome da neograničeno puta bude biran za mesto predsednika, a koju je predložio prvi čovek ove države Ugo Čavez.

Dve godine nakon prvog, neuspešnog pokušaja da po ovom pitanju izmeni najviši pravni akt svoje zemlje, Čavez je u svojoj  nameri uspeo i pridobio nephodno poverenje više od polovine svojih zemljaka, koji su mu tako otvorili put ka novom šestogodišnjem mandatu.

—–

Novi Kastro?

Da li će iko ikada zameniti Čaveza na čelu Venecuele?

OVo je pitanje je koje se postavlja posle objavljivanja rezultata referenduma u Venecueli, čiji su građani sa 54,36% glasova “za” podržali ideju o vremenski nesputanoj vladavini predsednika.

Dosadašnjim pravnim aktima ove južno-američke zemlje bilo je predviđeno da svako može najviše dvaput biti na čelu države, ali je Ugo Čavez, iz drugog pokušaja, uspeo da ubedi svoje sunarodnike da “pravim ljudima treba davati šansu iznova i iznova”.

Ta njegova ideja prihvaćena je na referendumu o promeni ustava, te će tako od sada u Venecueli političari moći biti birani na mesto predsednika neograničen broj puta.

—–

Od neverice do euforije za dve godine

Ugo Čavez, predsednik Venecuele, ima prilično razloga da bude zadovoljan posle nacionalnog referenduma koji je održan povodom promene tamošnjeg ustava.

Dve godine nakon što nije uspeo da proturi svoju ideju o neograničenom broju puta predsednikovanja, Čavez je sa ovim predlogom odneo pobedu na nacionalnom referendumu, pošto je za tu promenu ustava glasalo 54,36% žitelja Venecuele.

Aktuelni, a po svoj prilici i “novi” predsednik, u euforičnom raspoloženju je odmah proglasio sedmodnevnu svetkovinu širom zemlje.
III

Cvangiraj se nagodio sa Mugabeom

Morton Cvangiraj, višegodišnji politički suparnik predsednika Zimambea Roberta Mugabea, odlučio je da sa svojim rivalom postigne dogovor o podeli vlasti i prihvatio je funkciju predsednika vlade.

—–

Dogovor oko vlasti u Zimbabveu

U Zimbabveu je došlo do dogovora vodećih političkih opcija, pa je tako predsednik Robert Mugabe za premijera postavio dosadašnjeg protivnika, Mortona Cvangiraja.

Novi premijer je bio višegodišnji rival neprikosnovenom Mugabeu, ali će sa prvim čovekom Zimambvea ubuduće sarađivati posle pronalaženja “zajedničkog jezika”.

—–
Mugabe više nema najvećeg rivala?

Morton Cvangiraj, višegodišnji politički suparnik predsednika Zimambea Roberta Mugabea, odlučio je da sa svojim rivalom postigne dogovor o podeli vlasti.

Dosadašnji opozicionar će ubuduće sarađivati sa predsednikom, jer je odlučio da prihvati poziv da bude premijer tamošnje Vlade.

—–

Nestao politički protivnik Mugabea!

Robert Mugabe, dugogodišnji predsednik Zimbabvea, više neće morati da brine “šta mu o glavi radi” dugogodišnji politički suparnik.

Morton Cvangiraj, koji je dugo vremena bio protivnik Mugabeovog načina vladavine, odlučio je da prihvati poziv i preuzme funkciju predsednika vlade Zimbabvea, čime je stavljena tačka na političke sukube dvojice lidera.

Upravo o tome govori prilog CNN-a o nedavnoj avionskoj nesreći koja se desila blizu Bafala jer su priče o nastradalima obavijene velom pomalo neumerene “bezgrešnosti”, one koja analitički pogled čitalaca usmerava na pitanje - zašto stalno stalno i jedino umiru savršeni?

CNN-ovi izveštači Džo Sterling, Merilin Rajan i Emanuela Grinberg, koji su zajednički radili na ovom prilogu, potrudili su se da od osoba bliskih nastradalima o žrtvama tragičnog avio-udesa “izvuku” isključivo pozitivne komentare o onima kojih više nema među nama.

“Dag je bio posvećen studentima”, “Uživao je deleći sa drugima svoje iskustvo”, “Bio je tiha, divna, dobra osoba”, “Njegova ličnost bila je veća od samog života”, “Svi smo bili bogatiji jer smo njega poznavali”, “Bila je savršena, mala savršena sestra”, “Svima će nam nedostajati”, “Svi su je voleli” - samo su neki od citata onih koji su žrtve poznavali. A zapravo, u čitavom prilogu i ne postoje drugačije izjave. Možda ih nije ni bilo. Ili nisu potražene od strane novinara jer… “to se ne radi”. “O pokojniku sve najbolje” vlada i u medijima.

Pritom, isti ti mediji, na istim tim internet stranicama koje sadrže izveštavanje o nesrećnom događaju, imaju i sledeće dodatke: “Ne propustite: video zapis koji pokazuje plamen posle ove avio-nesreće”.

Liceremno? Ne,  svest o tome ne postoji u nekim medijima. Naročito u onim koji zbog svog izveštavanja - umiru polako. Nećemo o njima i odsustvu svesti. O pokojniku sve najlepše.

Pa opet, srpska blogosfera je jedno prilično živahno i prilično zanimljivo mesto. Ima tu od svakoga po nešto, za svakoga po malo. Nalik starim dobrim kuvarskim receptima koji su bili prava riznica (ne samo kulinarskog) znanja.

Kad smo već kod kuvanja, blog “Cooks and Bakes” upravo nudi sijaset zanimljivih pogleda na život i rad u kuhinji. A nudi i igre:

“Ako želite da učestvujete u ovoj igri treba da
- napravite nešto sa integralnim pšeničnim brašnom ili celim zrnom pšenice,
- slikate i objavite na svom blogu do 31. januara 2009. i
- pošaljete e-mail sa fotografijom i linkom do vašeg recepta
Željno iščekujem vaše recepte!”

U iščekivanju recepata, putnici srpskim blog-prostranstvima, imali ili nemali nove pasoše, mogu da natrče i na Vrtarić - Moj Blog. U pitanju je prezentacija Čukaričana Miroslava Vrtarića. Ekonomista po profesiji, ljubitelj gitare, pisanja, druženja. Otvorenih misli i isto takvog srca. Miroslav veoma uspešno učestvuje sa svojim prepoznatljivim blogom kao deo blogerske zajednice. I ovaj njegov tekst, pogled na desavanja u sportu i oko njega na prostoru bivše Jugoslavije, je kvalitetno i nadasve realno zapažanje.

Da se mržnja ne može lako iskoreniti na balkanskim prostorima, to je vrlo poznato. Mržnja ne bira teren na kome “igra”, niti aktere u igri. Gradonačelnik Zadra Herr Žika (Živko Kolega) je u tom gradu skinuo sve zastave učesnika Svetskog prvenstva u rukometu i odluku obrazložio pritužbama građana kojima je smetala zastava Srbije!

“Da me je neko, pre ovog incidenta, pitao da li je tako nešto moguće rekao bih da nije. Jeste da svuda ima budala ali jako je mala mogućnost da budala postane gradonačelnik velikog grada. Ali, eto, ništa nije nemoguće.

Rat je rat. To je posebno stanje koje postoji u ljudskoj zajednici od pamtiveka. Ljudi i države se medjusobno biju vekovima iz razno-raznih razloga i rat kao sociološka pojava budi kod ljudi posebna, ne baš lepa osećanja ali kad se rat završi, pa makar trajao i 100 godina, onda je završio i ko nastavi sa mržnjom on je bolestan” - kaže Vrtarić u svom blogu.

Sa druge strane, jedan drugi pogled na sličnu  temu. “Rukomet” je blog na temu sporta i dešavanja u disciplini čiji naziv nosi. Aktuelni su postovi o dolasku srpskih reprezentativaca na Svetsko prvenstvo u rukometu, koje se održava u susednoj Hrvatskoj. “Poseban” status srpskih rukometaša privlači pažnju medija pa tako i kreatora blogova na interneta.

“Srpska reprezentacija stigla je pod policijskom zaštitom u hotel Kolovare, a čini se kako će imati posebno osiguranje tijekom ovih dana kada će nastupati u dvorani Krešimira Ćosića na Višnjiku.

Srpskim navijačima za sada nema niti traga, navodno su se oni vratili iz Poreča u Srbiju te nemaju namjeru dolaziti u Zadar. Budu li dolazili, dobit će jako osiguranje koje će ih čuvati od eventualnih napada”, prenosi ovaj blog pisanja hrvatskih medija.

I dok se srpska reprezentacija bori sa sopstvenim nedaćama, odgovor na pitanje “Kako srpski jezik ‘propada’ na Internetu?” ponudio je autor Walker’s bloga u svom tekstu “Čitam kako je napisano ili pišem kako je pročitano?”

“Internet? Stvarno, internet je jedna velika knjiga sa međusobno povezanim stranicama. Šta piše na prvoj? Aha… klinci ne koriste š,đ,č,ć,i ž. Mrzi ih. “wepo” im zvuči lepše od lepog. U pomodnom trenutku javlja se i suprotnost prirodnoj težnji jezika za kontrakcijom izraza i dobijamo nakaradne reči poput chachkalitza. Prvi sam krenuo da kažem OMG, ali koliko vas je pomislilo isto?

Imam druga koji ne zna šta je LoL, OMG, LMAO, … Ne zna koliko je srećan. Da zna, ne bi me pitao šta znače i zašto ih ljudi koriste, pa se oduševio novotarijom i odmah odlučio da će da je podeli sa ostatkom onih koji još uvek napišu celu i savršeno ispravnu reč dok šalju nekom SMS.”

Sve se svodi na običan i prost tekst koji skoro nema nikakav smisao. Na uništavanje srpskog jezika utiče i kolektivna lenjost, pa je stoga lakše reći ili napisati LOL umesto se stvarno osmehnuti.

Kako više ne pišemo onako kako čitamo, počeli smo da čitamo kako je napisano. LoL više ne predstavlja simbol za smejanje, on postaje nova reč, reč koju nismo imali u jeziku i zamenjuje dotadašnju onomatopeju.”

Onomatopeja. Zanimljiva je to pojava. Ta “figura oponašanja ili prenošenja zvukova iz prirode” mogla bi da se primeni na mnoga polja ovdašnjeg života. Ali negde u imitiranju uspešnih - zaostajemo. I, dok mi “razbijamo glavu” na temu da li će se ovde neke stvari konačno pomaći u pravom smeru, ostaje uteha da i drugi imaju iste želje.

U galeriji “O3one“  održan je okrugli sto sa temom “Koliko još do elektronskog šaltera?“. Ovaj okrugli sto je organizovan povodom dodele nagrada za najaktivnije korisnike sajta Formular.rs, koji mogućava građanima Srbije da na jednom mestu saznaju kako izgledaju procedure za pribavljanje različitih dokumenata (od lične karte ili vozačke dozvole do registracije firme i građevinskih papira). U radu okrugog stola učestvovali su Slobodan Vučković, ekspert za informaciono društvo, Branislav Dobrosavljević iz Agencije za privredne registre i Slobodan Marković, specijalni savetnik ministra za telekomunikacije i informaciono društvo.

Koja korist može biti od ovog okruglog stola i šta je tu rečeno, govori nam blog MISS CYBERNOUT:

“Naime, bojim se da opasnost od “promašene teme” se nadvila nad pomenutim okruglim stolom. Gde je Srbija u razvoju e-administracije i uopšte u korišćenju društvenih mreža, a da se to ne svede na lične stranice na Facbook-u ili sličnim prostorima na Intrnetu?

Ovo je jedno laičko shvatanje društvenih medija. Što nikako nije dobro za nas - do javnosti dolazi ista slika koja se dobije i kada se uključi TV a to je da banalnost i primitivizam caruju. Nije da imam nešto protiv bloga kao onlajn dnevnika, ali to je koncept koji je na najnižem nivou. E sad, što ga je lako aplicitati i što to ima publiku, to ne znači da je cela suština društvenih medija u tome da se zna ko je, s kim, kada, kako i zašto “pikio & kakio”.

Najposećeniji srpski Twitteraši

Ali ostaje pitanje - “A SRBIJA?” - Što se naše vlasti tiče, na facebooku stoje manje-više “zamrznuti” profili istaknutijih političara, a na Twitteru je za sada samo Čedomir Jovanović.

Koliko će vremena proći dok neko iz Vlade RS (ili iz skupštinskog restorana, kako su predlagali Beogradoholik i Belgraded na Twitteru!!) ne počne da tweetuje, videćemo.

Istina, specijalni savetnik ministarke za telekomunikacije i informatičko društvo Slobodan Marković rekao je u privatnom razgovoru u ponedeljak da ozbiljno razmišlja da se uključi na Twitter.”

“Srbi, Srbi.. ni za Twitter niste”, pomisilio bi neko. Ipak, ima ovde (a i u čuvenom “okruženju”) onih koji ozbiljno rade na strategiji veb-razvoja. O tome govori i blog Dragana Varagića, uz čiju saglasnost prenosimo tekst o nagradama za veb-upotrebljivost i veb marketing kampanju:

“U sklopu regionalne konferencije temu kontekstualnog oglašavanja - Web :: Strategija 04 koja se na održava u Zagrebu 05.03.2009. g., biće dodeljeno ukupno šest priznanja - Zlatne nagrade Web strategije. Zlatne nagrade će se dodeljivati na osnovu stručnog mišljenja ocenjivačkih odbora i to u dvije kategorije za prethodnu, 2008. godinu – Zlatna web upotrebljivost i Zlatna web marketing kampanja.

Nagrada u kategoriji Zlatna web upotrebljivost (usability) namenjena je promociji, podsticanju i edukaciji pri izradi jednostavnijih, upotrebljivih i efikasnijih web sajtova prilagođenih svim tipovima Internet korisnika.

Nagrada u kategoriji Zlatna web marketing kampanja nastala je kako bi organizator konferencije pomogao u razvoju e-marketinga kroz nagrađivanje najboljih vrednosti od strane struke.”

Nagrade su, dakle, tu. Dakle, moguće je pobediti. Još samo da mi, ovdašnji, naučimo da se takmičimo. A to je važnije od pobede. Valjda.

Statistički posmatrano, Izraelci su imali svako pravo da zaustave napade na svoje stanovnike. O toj statistici govori i sledeća tabela, naročito uvodni deo o broju raketiranja na teritoriju države Jevreja. Međutim, način na koji se Izrael ostvaruje svoje ciljeve nije preterano humaniji od napada militantnih Palestinaca, što se u statistici ne može lako videti, ali se da naslutiti po završnim kolonama.

Evo i prikaza mape ratnih zbivanja u pojasu Gaze:

View Larger Map

I, umesto da priču o ratu smestimo samo u brojke i mape, šansu treba dati i rečima. Recimo, rečima poznatih, koji su o ratu razmišljali ovako:

“Cilj rata je mir. Mir za biznis i uživanje” - Aristotel

“Nikada nije postojao dobar rat i loš mir” - Bendžamin Frenklin

“Rat nije avantura. On je bolest. Nalik tifusu” - Antoan Sent-Egziperi, pisac

“Čovečanstvo mora da stavi tačku na rat, ili će rat staviti tačku na čovečanstvo” - Džon Ficdžerald Kenedi, predsednik SAD

“Rat je poput ljubavi: uvek pronađe svoj put” - Bertold Breht, nemački pisac

“Kada moć ljubavi nadjača ljubav prema moći, svet će spoznati mir” - Džimi Hendriks, gitarista

“Prava moć je kada imate svako pravo da nekog ubijete, a onda to ne uradite” - Oskar Šindler, zatvorenik konc-logora u II Svetskom ratu

“Spreman sam da umrem, ali ne postoji dovoljno jak razlog da bih bio spreman da nekoga ubijem” - Mahatma Gandi, indijski državnik

“Jedna smrt je tragedija, a milioni smrti su - statistika” - Staljin

“Nemam pojma kojim će se oružjem voditi Treći svetski rat, ali će se Četvrti svetski rat voditi štapovima i kamenjem” - Albert Ajnštajn

O tome kakve su, prema Apsolutnom Geniju, te razlike i čemu one neminovno vode može da se vidi i iz sledećeg “zvučnog slajda”:

O ovoj pošasti koja prožima sve pore društva i koja narastajućom indolencijom daje ogroman prostor Sveopštem Zlu da se razmahne, Apsolutni Genije ima zanimljivo mišljenje.

- To je jedna doktrina nasledjena verovatno iz sovjetske Rusije, doktrina koja ne neguje pravilan odnos prema čoveku nego se zasniva na strahu, na zaplašivanju, na autoritetu, koji ne dozvoljava slobodnu volju i slobodan razgovor.

- Zašto su zapadne škole mnogo efikasnije od naših? Zato što imaju bolji pristup, zato što se mnoge stvari razvijaju kroz motivaciju, kroz igru, gde čovek može slobodno da ispituje svoje potencijale i da to prenosi na neki kreativni teren.

- Mi smo kao narod dozvolili da u svim stvarima padnemo i da dotaknemo dno. I sada smo na dnu i ćutimo. A ja ne znam zašto se i dalje ćuti i zašto se ništa ne menja. Nije nam bilo dobro pod Miloševićem, nije nam dobro sada, uvek neka dilema “Kada nam je bilo gore?”. Hajde da napravimo jednom da nam stvarno bude dobro, da izlečimo ovaj rak koji nas sada delje.

Pogledajte uvodni deo nastupa Apsolutnog Genija u Školi veb-novinarstva pri Udruženju novinara Srbije:

Ovde možete pogledati kako se uz pomoć Flickr-a i PimPamPuma-a može osmisliti slajd-šou o detaljima koji odražavaju svetsku finansijsku krizu.

Sve što je potrebno jeste da korisnik Flickr-a klikne na “sličicu” “Slide Show” i platforma Flickr će za njega uraditi sve ostalo.

Mogućnosti “podele” slajd šoua sa ostatkom planete su različite, bilo putem direktnog linka na servis Flickr.com, bilo putem HTML koda koji može biti “ubačen” i na sve druge internet stranice kojima pomenuti korisnik ima pristup kao administrator.

Korisnik Flickr-a može da bira da li će u slajd šou da stavi sve svoje objavljene fotografije, ili pojedine koje je sortirao na osnovu ključnih reči, kao i objavljivanje samo “seta” slika u koje je svrstao pojedine radove.

Evo primera implementacije slajd šoua sa Flickr-a uz pomoć HTML koda:

Pa opet, iako se čini da se povećava težina življenja i pritom se sve daljim čini put do toliko željene Evrope, statistički podaci govore nešto sasvim suprotno. Zapravo, ukazuju na to da nas ni na toliko opisivanom cilju ne čeka, tek tako, “mir, radost i blagostanje”.

Evropa tvrdi – nije nama baš toliko loše

Statistički biro Evropske unije (Eurostat) je objavio tabelu u kojoj je dat pregled istraživanja o “Bruto društvenom proizvodu” (BDP) i “Prosečnoj individualnoj potrošnji osnovnih sredstava”, a na osnovu ispitivanja u 37 država “starog kontinenta”. U tabeli se može videti koja grupa zemalja po cenama osnovnih namirnica i potrebnih usluga za život domaćinstva iznad proseka EU, koje su u prosečnom nivou, a koje zaostaju.

Prema tom istraživanju, Srbija ostvaruje 47% u odnosu na BDP prosek Evropske unije, dok su naši lični izdaci u nivou 49% od proseka Evropljana.

Da nismo usamljeni u ovakvom odnosu „snaga“, dobro se vidi iz tabele gde su u sličnoj poziciji (manje ili više) nove članice EU ali i naši susedi.

Ipak, osnovna poruka ovog istraživanja, bar kada je o ovdašnjoj javnosti reč, jeste da smo Evropi bliži po cenama koje moramo da platimo, nego po nivou dohotka koji ostvarujemo.

Ima razloga i da se Evropa ugleda na nas

Prema zvaničnim podacima jednog drugog istraživanja Eurostat-a, Srbija se nalazi u grupi zemalja sa najnižim indeksima nivoa cena u oblasti građevinarstva, sa vrednostima koje variraju od 1/2 do 1/3 u odnosu na zemlje EU.

Za građane je dobra vest naći se na dnu ove liste jer to znači da je cena izgradnje, a samim tim i kupovine njenih proizvoda dva do tri puta niža u odnosu na zemlje EU.

Pored povoljne situacije na tržištu izgradnje, istraživanje pokazuje da Srbija ima potencijala za investitore u oblasti rezidencijalne i poslovne izgradnje ali i u oblasti pružanja usluga naših građevinara u zemljama EU.

A što je nama onda “sve skupo”, i to stalno?

Ako se, samo na trenutak, statistika ostavi po strani, uočavaju se neke zanimljivosti koji mogu postati jasni pokazatelji zašto našoj privredi ne ide kao što bismo svi voleli.

Naime, potrošači u Srbiji su sredinom decembra obradovani vešću da će mleko nekih proizvođača ubuduće biti i do deset odsto manje nego do sada. Pri tom će neke mlekare trajno sniziti cene svojih proizvoda, dok će neke tek posle novogodišnjih praznika odlučiti da li će zadržati niže cene.

Međutim, Ministarstvo poljoprivrede odmah je reagovalo na odluku mlekara osudivši njihovo ponašanje. Mlekare su, kako tvrde iz Ministarstva, i pored apela da ne menjaju cene ipak predvidele smanjenje otkupne cene mleka za oko tri dinara, a sve na štetu individualnih proizvođača. Oni, time, baš kao i građani, (p)ostaju obične “ovce za šišanje”. “Frizerima” po pravilu ide najveći deo kolača.

Ko nas šiša?

Evropa tvrdi da ne živimo toliko loše, primer iz građevinarstva tu tvrdnju potkrepljuje, ali narod ovde ipak ne živi od statistike, već (najčešće) samo od osnovnih životnih potreba. A tu su izdaci daleko veći od onih koje “običan svet” može da priušti.

Evo dva tako obična, a tako drastična primera:

1) prema istraživanju “Politike” iz maja 2008, trgovački rabat na jednoj vekni hleba iznosi pomalo neverovatnih 20,45% od konačne cene proizvoda.
Tako nešto je gotovo nezamislivo na krajnjoj destinaciji ka kojoj težimo.

2) Prema istraživanju “Dnevnika” iz decembra 2008, cena stanova u “traženijim” delovima Beograda jednaka je ceni stanova u Berlinu i Beču.
Mi smo, dakle, već stigli (u) Evropu?

Ako se uzme u obzir koliko ovdašnji proizvođači uspevaju da u realno teškim okolnostima stvore i zarade, a koliko profita ostvare samoživi prodavci, postaje jasno ko u ovoj zemlji koristi teškoće i ko ih ne sankcioniše. I tu svaka statistika “pada u vodu”. Jer, povoljni preduslovi za bolji život nego što je u ostatku Evrope nestaju netragom čim “ovce” pristanu na “šišanje”. I sve dok “frizeri” nesmetano obavljaju posao na sebi svojstven način.

Pripremili: Dragana Banković, Dragan Milošević, Bojan Cvetković i Darko Nikolić