Lepo kaze profesor knjizevnosti Dzon Kiting kada god se pred zbunjenim ucenicima, usred casa, popne na svoju katedru:

- Stojim na ovom stolu da bih sebe podsecao da moramo iznova i iznova stvari posmatrati iz drugog ugla.

Tako sam i ja poceo, jos kao djace, da stojim na stolu. Tek da bih gledao svet iz drugog ugla. I, poceo sam da pisem predstave jos u uvodnim razredima osnovne skole. Da reziram u zavrsnim razredima. Svoje tekstove. Da pisem za novine kao tinejdzer, da pisem u prvim internet informatorima o danima u kojima smo, kao studenti, mislili da smo najveci i najhrabriji na svetu. Potom su dosli dani pisanja za sebe, a onda godine pisanja - za druge.

Cim je doslo vreme je da se ponovo popnem na sto, osmotrivsi svet oko sebe video sam novu mogucnost. Onu, u kojoj cu bolje raditi stvari koje volim da radim. Tako i nastade ovaj delic interneta, mali plac Dobre nade.

(Kad vec moze da postoji takav Rt, sto ja ne bih imao i svoj plac? )

Nije tesko biti novinar. Bar u ovoj zemlji. Tesko je priznati da ista ta zemlja ima veoma malo kvalitetnih novinara. A najteze je sebi priznati da ne spadas u te.

I onda krene preispitivanje…  ”Volis da pises? Umes da zapazas detalje? Da uvidjas sustinu? Da je, hrabro, iznosis pred druge?”

Znam, znam.. cak i ako su svi odgovori na ova pitanja potvrdni, to ne znaci da sam dobar novinar. Samo znaci da imam preduslove za to.

Upravo zato i resih da talente umnozim. Bas u ovoj skoli.