Završni dan 37. beogradskog filmskog festivala otpočeo je prilično tiho u Sava Centru, gde je u nedelju, 1. marta 2009, najpre sve podsećalo na jedan krajnje običan, neradni srpski dan.

Iako je bilo u pitanju mesto održavanja svečane ceremonije proglašenja festivalskog pobednika, kao i lokacija poslednjih projekcija na ovogodišnjem FEST-u, veliko novobeogradsko zdanje isprva je više ličilo na zatvoreni muzej, nego što je najavljivalo predstojeću svetkovinu.

Tiho noći…

U muzejima, ma koji da su u pitanju, eksponatima društvo prave sveznajući kustosi, a ponekad, ponegde, i znatiželjni posetioci. Osim, naravno, u srpskom slučaju, kada u čuvenim “Noćima muzeja” i staro i mlado nagrne pomalo pomodarski da vidi ono što im je svakodnevno servirano kao na tacni.

Da ne beše sednice Glavnog odbora Demokratske stranke i pulta na kome su deljene akreditacije za isti, hol Sava Centra delovao bi sablasno. Ipak, ljubazne volonterke, uz neizbežna pištanja bezbednosnih aparata koji beleže unošenje metalnih predmeta u zgradu, bili su dovoljne da se posle utiska “noći muzeja“ razdani. Koliko-toliko.

Dva litra Koka-Kole svega 1200 dinara

To nedeljno jutro u Sava Centru odavalo je utisak klasične vikend-zore, sa još uvek pospanim licima prisutnih koji kao da su se i sami pitali šta tu traže. Sa druge strane, hodnici između zatvorenih butika, koji ne rade baš onda kada se očekuje najveća poseta, prkosili su svetskoj ekonomskoj krizi izlozima sa vidno istaknutim cenama artikala. Obične cipele, nešto više od 150 evra. Nešto malo bolje, nešto malo više. Katanci na vratima, međutim, onemogućili su da se gazde prodajnih objekata obogate. Ali, vikend je, i njihovi novčanici imaju dušu.

Da „Seka“ ne utiče na razvoj kompleksa izgrađenog sada već davne 1977. godine govore i podaci sa – šanka. Obična, majušna Koka-Kola košta poštenog nalazača košta svega 150 dinara. Odnosno, taj isti pošteni nalazač koji u klasičnoj prodavnici 2 litre ovog napitka plati 95 dinara, za istu zapreminu čudesne tečnosti u Sava Centru treba da izdvoji 1200 dinara. Odnosno, 12,63 puta više.

Dok sedim za šankom, delimično…

… „šokiran“, mogao bi da bude nastavak ovog teksta, ali i ta reč nije dovoljno jaka za opis doživljaja razgovora između kafe-kuvarice i dežurnog srednjovečnog konobara.

„I, šta ćeš da igraš danas?“, upita gospodin u belom.

„Ma, nemam pojma. Vide li sinoć, Herkules prošao. To je trebalo da gađam u ’vugla’. Ali dobro, danas će da mi dođe Saragosa“, uzvrati kafe-kuvarica čije poznavanje fudbalske scene i sportskih kladionica odaju višedecenijsko iskustvo.

„Imam ja jednog drugara, šef skladišta, taj uzme svaki vikend po 5.000“, odgovori joj kolega, a ni ona mu ne osta dužna: uzdahnu, pripremi jedan jefitni kapućino (160 dinara, minijaturna šoljica) a onda naplati i Koka-Kolu od 150 dinara, dodeljujući mušteriji račun na kome piše: „Koka-Kola: 146 dinara. Limun: 4 dinara“. Jedino što limuna niko nije video u Sava Centru, ali kao da je to pa važno. FEST se zatvara, to je jedino bitno.

Izgubljeno-nađeno

Završnu konferenciju za predstavnike medija pratilo je jedva tridesetak predstavnika „sedme sile“. Zauzeti prisustvom nekoliko poznatih lica iz sveta kinematografije, pripremajući se za izveštavanje sa tako običnog kraja tako velikog događaja, mnogi su „izgubili glave“. Plavuše nisu znale kako da „pokrenu“ pokretne stepenice, iako rade u najvećoj ovdašnjoj medijskoj kući, neke druge su zaboravljale mobilne telefone pokraj pepeljara, a neki treći su zaboravljali da plate svoje račune. Iako se radilo „samo“ o kiselim vodama. Mada, imajući u vidu cenovnik Sava Centra, „samo“ je vrlo diskutabilna reč.

I dok su neki nešto gubili, svesno ili nesvesno, oni što su nagrade dobili pronašli su svoj trenutak sreće. Oni koji su sve to iz prikrajka pratili pronašli su način da sumiraju svoje utiske, pitajući se – da li su i oni nešto izgubili, uludo utrošili. Novac? Vreme?

Mogla bi na kraju ovog zapisa da stoji i čuvena rečenica iz Kjubrikove „Odiseje“ („My God, it’s full of stars!“), ali istinskih zvezda zapravo i nije bilo. Ili su se vešto krile pred naletom maski onih koji su se za zvezde izdavali. FEST, između ostalog, ima i tu čar. Pod filmskim velom tajnovitosti očara okupljene. Iako su njih očarale i cene, i katanci, i redovna kašnjenja publike čak i na značajne projekcije, kao i kafe-kuvarice koje se razumeju u španski fudbal. Možda je zato sasvim dovoljno i “My God!”.