Predavanje na temu „Medijski rat” koje je u okviru Škole veb-novinarstva održao američki fotoreporter Rasel Gordon nikoga od prisutnih u sali Udruženja novinara Srbije nije ostavilo ravnodušnim.

Veliko iskustvo, stečeno 13-godišnjim radom u preko 30 zemalja, neobični predavač je sažeo u predavanje o najbolnijoj tački novinarstva: svesnoj manipulaciji javnim mnjenjem. Korišćenje laži u svrhe propagande dokumentovao je brojnim primerima iz izveštavanja o ratnim dejstvima tokom raspada bivše Jugoslavije, ali je više pažnje privukla njegova nesvakidašnja sudbina. I profesionalna, i privatna.

Naše prvo pitanje bilo je usmereno upravo o njegovom poslu. Dugogodišnjem, a sada već i - nekadašnjem: analizi tzv. „prljavih propagandi”, kojima je posvetio čitavu četvrtu deceniju svog života.

- Kada je takvoj propagandi reč, svet se podeli na „dobre momke” i „loše momke”. Moć kampanje je zastrašujuća, istina se stavlja u drugi plan, a od žrtava se prave ubice. Ako ne usledi pravovremeni i dobro organizovani odgovor, etiketa „lošeg” će se teško skinuti. To se upravo desilo vama, Srbima, rekao je 41-godišnji Gordon, čiji lap-top krasi velika nalepnica sa natpisom: „Mislim. Dakle, ne verujem medijima“.

Ovaj, za Srbe svakako nesvakidašnji Amerikanac, koji je svojevremeno izveštavao i o oružanim sukobima u Avganistanu i Kambodži, karijeru fotoreportera je okončao upravo u našoj zemlji. Razloge za to ne navodi žučno i glasno, iako emocije izlaze iz svake njegove reči kada je upitan o toj temi:

- Uložio sam deo svog života da bi se istina o stradanjima Srba u ratovima 90-ih saznala i svetu objavila. Nisam naišao na razumevanje. Ne samo u tom svetu, što sam delimično i očekivao, već i kod samih Srba. Ponudim pomoć, naiđem na zatvorena vrata. Poželim da profesionalno radim svoj posao - a ne dobijem dozvolu. Dozvolu koja je, inače, bila je dostupna svima koji su bili učesnici anti-srpske kampanje. To nikako nisam mogao da razumem, kaže Gordon, držeći šajkaču u svojoj ruci.

Na pitanje ima li nade za one koji u medijima istini teže odgovora ovako:

- Ima. Ali je ima malo. Retko gde će se naći i hrabar, i mudar i odlučan novinar. Ako se istina i čuje, tokom zastrašujuće propagande, onda ona ne predstavlja više od pola odsto. Svaka javnosti ponuđena istina je važna, ali ona prosto nestaje pred lavinom drugačije, „prljave” medijske kampanje, kaže Gordon, dodajući:

- Ipak, ne treba od istine odustajati, već njoj težiti. Mene su moji urednici učili da priči uvek priđem i sa druge strane. Devedestih godina prošlog veka vi, Srbi, bili ste te druga strana. Nažalost, loš odgovor na medijsku hajku, vaša neorganizovanost, čak i lenjost, učinili su da na toj strani medijske slike i danas ostanete. Na sve to, niste bili spremni da prihvatite ruku prijateljstva, ruku pomoći. To i dan-danas ne razumem.

Značajno iskustvo, stečeno u Republici Srpskoj krajem tamošnjeg rata 1995. godine, kao i istraživački duh koji je prožimao njegov rad, satkali su dokazima izuzetno popunjenu prezentaciju koja je publiku i predavača držala na okupu više od tri časa. Materijala je bilo i za još priče, a njegova se svela na odgovor na poslednje pitanje u ovom intervjuu: kako i koliko mu se život promenio od kada je u Srbiji postao Pravoslavac:

- U mnogome. Sada više ne gledam na svet kao na odraz ljudskosti u njemu, već kao na odraz volje Božije. Gledam da više ne živim po principima koje je svet nalaže, ili kojima sam ja težio, već po principima života kojima nas uči Sveto Pismo. Ja sam ovom svetu, ovoj zemlji, dao najbolje što sam imao. Nisam bio prihvaćen i ne ljutim se zbog toga. Gorčina, ipak, ostaje. Sada je vreme da pođem dalje. Svojoj divnoj supruzi i divnom detetu koje me čekaju u jednom seocetu pokraj Ralje za koje samo poštar i mi znamo.

Reče, i pođe. Baš tamo. U srpsko selo. Od Srba odbačen, od sveta neshvaćen.

Takav vam je krst, čini se?

- Da… Biće da je tako, reče Rasel Gordon, zamišljen nad sobom i narodom među kojim živi.