Hteli to da priznamo ili ne, tek, nemamo mi Srbi mnogo prijatelja među strancima. Oni koji cene naše mogućnosti mogu se lako pobrojati. Onih koji vole naše vesele mane ima nešto više. A onih velikih ljudi koji vole jedan mali narod kao što je naš - gotovo da od vremena doktora Rudolfa Arčibalda Rajsa više nema.

“Ili ipak ima“, kao da govori susret sa američkim fotoreporterom Raselom Gordonom.

Arčibald Rajs

Rajs se početkom 20. veka kao švajcarski kriminolog istakao radom na istraživanju neprijateljskih zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetkog rata. Gordon je gotovo stotinu godina kasnije istraživao zločine nad Srbima u ratovima koji su obeležili poslednju deceniju prošlog veka.

Rajs je sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine. Gordon je sa srpskim vojnicima u Bosni 1995. dočekao kraj četvorogodišnjeg rata iz kog je izveštavao o stradanju našeg naroda.

I baš kao što je Arčibald Rajs, razočaran negativnim pojavama u društvenom i u političkom životu Srbije - zemlje koju je zavoleo i u kojoj je ostao da radi, odlučio da se povuče sa svih javnih funkcija i skromno živi u svojoj vili, i Rasel Gordon je bogatu međunarodnu karijeru odlučio da privede kraju baš u našoj zemlji. Razočaran, baš kao i njegov prethodnik.

Paralela je mnogo. No, umesto priče o njima, neka razgovaraju njih dvojica. Rudolf Arčibald Rajs i Rasel Gordon. O Srbima. Nama, ovdašnjima. Svagdašnjima, jer se malo toga kod nas promenilo.

- Čujte me, reče švajcarski kriminolog i ponovi reči iz svoje knjige “Čujte Srbi“: - Pogledajmo sada mane vašeg naroda. Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja!

- Mogao bih da se složim da je lenjost jedna od najlošijih odlika ovdašnjeg naroda, dodaje Gordon: - U vreme svetske kampanje protiv Srba, kada su putem medija lansirane polu-istine i laži kojima se manipulisalo o ratu kojim je rasparčana bivša Jugoslavija, u Srbiji niko gotovo da nije ni prstom mrdnuo da nešto uradi tim povodom. Taj, medijski rat je izgubljen bez prave borbe. Čak i kada smo mi, pojedinci, pokušavali da apelujemo, da pomognemo… ostaje zamišljen američki foto-reporter, koji i pored mukotrpnog i važnog rada nije našao na razumevanje ovdašnjih vlastodržaca. Ni onda, ni sada.

- Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini, dodaje Arčibald Rajs iz prošlog veka.

Rasel Gordon

- Baš tako, nastavlja Gordon: - Ponudim svoje usluge istraživačkog novinarstva, kao foto-reporter poželim da sa lica mesta prikažem srpsku stranu priče, a ne daju mi dozvolu. Ni za ulazak u Republiku Srpsku, kamoli za rad. Nekako sam se, ipak, okolnim putevima, snašao. Ali, čak i kada sam bio tamo, čak i posle hiljada prikupljenih fotografija i dokumenata o zločinima nad Srbima, nisam nailazio na razumevanje ovdašnjih vlasti. Ni dan-danas ne mogu da obavim svoj posao kako treba, u Srbiji, zemlji u koju sam rešio da ostanem da živim. Za sve ove godine dobio sam jedino dozvolu da slikam jedan kulturni događaj.

Slušajući ga, Arčibald Rajs se okrenu Srbima i nastavi tamo gde je stao u svojoj knjizi:

- Postali ste strašno nezahvalni. Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad - mučenik, ni danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen koji bi čuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili.

A žrtva Rasela Gordona nije mala. Svetska karijera ga je čekala, bogat i luksuzan život. Odlučio je da to odbaci, da se okrene istini. Srbima, ma kakvi da su zapravo.

- Dobar ste vi narod. Vaš vedar duh je vaše najveće oružje. Vaša pravdoljubivost, takođe. Ali, imate i mane. Kao da ne želite da vam neko pomogne. Ni sami sebi ne želite da pomognete. Ni bližnjem svog, jer njega, u vašem slučaju, najpre čeka saplitanje, a nedugo zatim i nož u leđa, sa setom u glasu priča ovaj 40-godišnji Amerikanac, pokazujući potom prstima “nulu” kao odgovor na pitanje koliko ga je vlastodržaca primilo, ne pohvale radi, već kada je poželeo da pripomogne još više.

- Vaši zvaničnici, ili oni koji bi to hteli da budu, ne odaju počast ni strancu. Oni se ili prave da ne znaju kakve im je on usluge nekad učinio ili ga vređaju ponižavajućim postupanjem, sa setom dodaje i slavni Švajcarac. Ili to, ipak, beše jedan Srbin, poput Gordona…

Rudolf Arčibald Rajs je umro 8. avgusta 1929. godine u Beogradu. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, dok je po njegovoj želji njegovo srce sahranjeno na Kajmakčalanu.

Srce Rasela Gordona još uvek kuca, ali su se Srbi svojim ponašanjem već potrudili da ga sahrane.