Priprema za intervju sa g. Slavoljubom Kacarevicem, glavnim urednikom onlajn-casopisa “Balkan Magazin”

Saznati vise o sagovorniku - biografija (razgovori sa kolegama, mojim/njegovim, pres-kliping (online, jer vremena za vise od toga nema);

Saznati vise o temi: procitati detaljno Balkan Magazin, analizirati odabir rubrika, analizirati sadrzaj rubrika

INTERVJU

Vrsta intervjua: portret/sa temom

Pitanja: 1) biografska, 2) poslovna

1-a: Javnost vas zna kao “barda srpskog novinarstva”. Mozete li za mladje generacije da pojasnite kako ste stekli to priznanje, odnosno koji put ste prosli da biste od novinara dosli u situaciju da Vas - intervjuisu drugi?

1-b: Koliko je Vase prethodno steceno znanje uticalo na kvalitet Vaseg rada, a koliko je znacajno iskustvo?

2-a: Posle visedecenijskog rada u srpskom novinarstvu, odlucili ste se da pokrenete svoj e-magazin. Zasto bas taj vid novinarskog izrazavanja?

2-b: Cemu cete, tematski, teziti u svom elektronskom casopisu, a cemu kao cilju “Balkan Magazina”?

2-v: (Ukoliko je sagovornik detaljnije spominjao sadrzaj Balkan Magazina, ovo pitanje se preskace)
Vas Balkan Magazin kao prvu svoju rubriku ima ”Danasnje novine”. Da li ce i ubuduce pisanja drugih biti primarna informacija Balkan Magazina?

2-g: I za kraj, mozete li nam reci sledece: 2003. godine Vam je, kao uredniku lista Glas Javnosti, zapaljen automobil. Mislite li da se, ikome u Srbiji, moze tako nesto desiti - zbog pisanja na internetu?

Lepo kaze profesor knjizevnosti Dzon Kiting kada god se pred zbunjenim ucenicima, usred casa, popne na svoju katedru:

- Stojim na ovom stolu da bih sebe podsecao da moramo iznova i iznova stvari posmatrati iz drugog ugla.

Tako sam i ja poceo, jos kao djace, da stojim na stolu. Tek da bih gledao svet iz drugog ugla. I, poceo sam da pisem predstave jos u uvodnim razredima osnovne skole. Da reziram u zavrsnim razredima. Svoje tekstove. Da pisem za novine kao tinejdzer, da pisem u prvim internet informatorima o danima u kojima smo, kao studenti, mislili da smo najveci i najhrabriji na svetu. Potom su dosli dani pisanja za sebe, a onda godine pisanja - za druge.

Cim je doslo vreme je da se ponovo popnem na sto, osmotrivsi svet oko sebe video sam novu mogucnost. Onu, u kojoj cu bolje raditi stvari koje volim da radim. Tako i nastade ovaj delic interneta, mali plac Dobre nade.

(Kad vec moze da postoji takav Rt, sto ja ne bih imao i svoj plac? )

Nije tesko biti novinar. Bar u ovoj zemlji. Tesko je priznati da ista ta zemlja ima veoma malo kvalitetnih novinara. A najteze je sebi priznati da ne spadas u te.

I onda krene preispitivanje…  ”Volis da pises? Umes da zapazas detalje? Da uvidjas sustinu? Da je, hrabro, iznosis pred druge?”

Znam, znam.. cak i ako su svi odgovori na ova pitanja potvrdni, to ne znaci da sam dobar novinar. Samo znaci da imam preduslove za to.

Upravo zato i resih da talente umnozim. Bas u ovoj skoli.